[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 483: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 379: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/bbcode.php on line 112: preg_replace(): The /e modifier is no longer supported, use preg_replace_callback instead
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/functions.php on line 4586: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /includes/functions.php:3765)
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/functions.php on line 4588: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /includes/functions.php:3765)
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/functions.php on line 4589: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /includes/functions.php:3765)
[phpBB Debug] PHP Warning: in file /includes/functions.php on line 4590: Cannot modify header information - headers already sent by (output started at /includes/functions.php:3765)
srpskinacionalisti.com • Тема - Алтернативе неолиберализму
srpskinacionalisti.com

Алтернативе неолиберализму

Форумска правила
Обавезно прочитајте и пре учешћа у дискусијама!
Аватар
Đorđo Napolitano
Војвода
Војвода
 
Порука: 1860
Приступио: мар 2012

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Đorđo Napolitano 12.3.2015. 22:06

rođen da me svi iskorišćavaju, ne zato što sam naivan i glup, već zbog toga što sam nekotrolisano human -K.G.
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 14.3.2015. 2:39

Жилко, смрдиш.
Аватар
Ноћна Смена
Млади националиста
Млади националиста
 
Порука: 64
Приступио: јул 2012

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Ноћна Смена 20.3.2015. 17:40

Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 22.3.2015. 15:33

Дакле, општи консензус међу „не-ортодоксним“ економистима је следећи: сиромашне и неразвијене земље (као што је Србија на пример) ће далеко боље проћи уколико у процесу индустријализације („достизања развијених“) активно учествује и држава него уколико се примени неолиберална политика „немешања“ у економска питања.

Постоје разни примери за то но сигурно је да најпознатији онај из азијских земаља. Наиме док је либерално-капиталистичкој САД било потребно 50 година да подупла свој БДП а исто тако либерално-капиталистичкој Великој Британији 60 дотле су га азијске земље подуплававле сваких 10 година. Не-ортодоксни економисти мисле да кључ толике супериорности у односу на САД и В.Британију управо лежи у томе што је држава, на овај или онај начин, активно преузела улогу у процесу економске изградње земље.

Оно где још увек не постоји консензус чак ни међу економистима који са симпатијама гледају на модел „развојне државе“ је следеће: шта радити након што се достигну високоразвијене земље?

Један део тврди да се након достизања високоразвијених пред „развојном државом“ налазе само два пута: или ће се окренути ка неолиберализму (као што је урадила Јужна Кореја након што је „достигла Запад“) или ће се окренути према некој форми социјалдемократије (као што тренутно ради Тајван који рецимо уводи универзално здравствено осигурање и значајно побољшава свој систем социјалне сигурности).

И у једном и у другом случају по тим економистима „развојна држава“ достизањем високоразвијених „исцрпљује саму себе“ и постаје својеврсни баласт кога се треба решити.

Други део се слаже у оцени да је слабљење „тврдог економског дирижизма“ са јачањем економије (а нарочито са јачањем тзв. „националне буржоазије“) неминовност али истиче да то и не значи потпуно одбацивање државне улоге у привреди и за примере наводи азијске земље које су и поред свега задржале својеврсни „надзор“ државе над економијом и где држава и даље користи разноразне механизме ради „манипулације тржиштем“ додуше далеко суптилније и неприметније него раније.

Постоји и један мањи део националистички оријентисаних економиста који сматра да не постоји никакав разлог за престанак „државног дирижизма“ чак и када се дође до статуса високоразвијене земље и да је „државни дирижизам“ једини начин да се у ери „неолибералне глобализације“ одбране национални економски интереси, избегну периодичне кризе (тако својствене либералном капитализму) и настави са стабилним развојем.

Било како било, консензус је као што сам на почетку већ и рекао, да нема убрзаног развоја без активне улоге државе. А којим ће се путем након што се „достигну развијени“ сиротиња не би требало превише да мозга, о том потом што би рекао наш свет...
Жилко, смрдиш.
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 31.3.2015. 17:09

Неолиберали често воле левици да набију на нос како своју „утопијску идеологију“ ставља „изнад здраве економске логике“. Иако је то у много случајева заиста тачно чињеница је да ни неолиберални економисти и политичари (а такви су данас већина) нису баш цвећке у том идеолошком погледу: и они су итекако у стању да ради сопственог идеолошког чистунства забораве на одређене принципе „здраве економске логике“. Примера за то има доста али можда је најупечатљивији онај где се говори о јавним или ти државним предузећима.

Наиме данас општеприхваћена економска мантра (наметнута агресивном тридесетогодишњом неолибералном идеолошком офанзивом) је да су државна предузећа неефикасна, легла корупције, гутачи новца пореских обвезника једном речју ништа друго него најобичније штеточине те да је стога за свако друштво најбоље отарасити их се. Тамо где се може приватизовати а тамо где не може једноставно кључ у браву и катанац на врата. Успешна привреда је привреда без предузећа у државном власништву, често воле да нагласе неолиберали додајући да „где год је држава покушала да замени привреднике долазило је углавном до економске катастрофе и финансијског банкрота“.

Наравно неолиберали ће своју тезу поткрепити и са морем примера који ће се кретати од неуспешних „колективистичких“ режима Источне Европе из доба „реалног социјализма“ до неких капиталистичких земаља које су у појединим периодима своје историје „претерано“ експериментисале са државном својином и већина тих примера биће тачна (најубедљивији пример да „држава привредник“ не функционише је данас засигурно Венецуела где од више од 1,400 национализованих компанија данас 75 посто није оперативно ). Међутим, оно што неолиберали никада неће рећи (и ту долази до изражаја њихова идеолошка заслепљеност) је да поред негативних постоје и те како и позитивни примери функционалности државног власништва и то нарочито у оним земљама које се за разлику од несрећнe Венецуелe нису игралe социјализма већ су чак и своја државна предузећа организовалe на капиталистичким принципима.

Који су то дакле примери? Па један од најупечатљивијих је свакако француски „Рено“ који је свој највећи развој имао у периоду док је био чврсто у државном власништву (и данас, кад је приватизован, држава има значајну улогу у тој компанији), затим бразилски произвођач авиона „Ембраер“, такође бразилски „Петробрас“ (светски број 1 у вађењу нафте из „дубоког мора“) ту је и веома у свету поштовани „Бомбајски транспорт“ (Индија) а не заборавимо ни јужнокорејску челичану „Поско“ која је своје највеће успехе постигла док је била у државним рукама . „Ер Сингапур“ je једна од водећих светских авио компанија и 57 посто је у власништву „Темасек холдинга“ где је једини акционар Министарство финансија. Сингапур је иначе омиљени пример неолиберала као земља која је свој данашњи статус достигла искључиво на бази потпуног приватног предузетништва што је иначе најобичнија лаж и спада у категорију неолибералних митова. Сингапур не само да је током свог развоја задржао државни примат у „традиционалним“ секторима као што су телекомуникације, енергија (струја и гас), транспорт (железница, аутобуси па чак и такси) него је држава и то са великим успехом своје деловање проширила и на неке „нетрадиционалне секторе“ као што су бродоградња, полупроводници, инжињерија и банкарство. Државни сектор Сингапура и дан-данас је један од највећих на свету.

Није наравно само Сингапур тај који руши неолибералну мантру о „немогућности привредног раста“ са јаким државним сектором. Управо су државне компаније биле главни ослонац онога што данас називамо „тајванским економским чудом“. А ту су и нама ближи примери неких европских земаља (Аустрија, Француска, Норвешка па и Немачка) које су највећу привредну експанзију управо доживеле у доба јаког државног сектора. Нарочито у Француској и Норвешкој државне компаније су често биле мотор индустријског прогреса и опште модернизације привреде.

Један од класичних неолибералних митова је и онај „да ће се земља са малим бројем државних компанија развити успешније него она са великим“. Понављан је у задње три деценије до изнемоглости тако да у ово данашње доба скоро нико и не покушава да га оспори. А оспорити се може. Рецимо у Аргентини су и пре неолибералних реформи деведесетих (конкретно период 1978-81) државне компаније учествовале са свега 4,7 посто у БДП-у док је просек учешћа државних компанија у БДП-у земаља у развоју износио 10,7 посто (дакле аргентински државни сектор износио је мање од 50 посто једне типичне земље у развоју). У истом периоду јужнокорејске државне компаније учествовале су у БДП-у са 9,9 посто а у сингапурске данас то чине са скоро невероватних 22 посто. На Филипинима је у истом периоду учешће државних компанија у БДП-у износило свега 1,9 посто. Шта је ту сада најзанимљивије? Па то што су неолиберали за економски неуспех и Аргентине и Филипина управо оптужили „прегломазни државни сектор у привреди“ иако је он далеко мањи од на пример јужнокорејског (у филипинском случају чак пет пута ) а о сингапурском да и не причамо...

Да, све је то тачно, рекао би сад неки неолиберал, али непобитна је чињеница да државна предузећа држе монопол на тржишту што доводи до поремећаја. Још једна неолиберална мантра коју најбоље огољује већ наведени пример јужнокорејске челичане „Поско“. Наиме, у време док је челичана била у државном власништву она руку на срце јесте имала монопол али тај свој монополски положај није користила за стицање екстра-профита (као што би урадио сваки приватник) већ је добар део своје зараде директно и индиректно преносила на саме купце својих производа од чега је корист имала читава привреда. А управо је та „корист читаве привреде“ много пута (мада признајем, не и увек) и разлог за успостављање предузећа у државном власништву.

Поента свега овога? Државна предузећа често су од пресудне важности за економски развој а поједине земље са јаким државним сектором су током историје оствариле далеко супериорније резултате од оних са малим и можда би неко у Србији требало мало да размисли о томе...
Жилко, смрдиш.
kutuzov
Ултранационалиста
Ултранационалиста
 
Порука: 587
Приступио: мај 2012

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука kutuzov 2.4.2015. 0:29

Па углавном би се сложио ал како би ти државни капитализам у пракси тренутно спровео у Србији, а да та предузећа не буду страначко-паразитска и да исисавају новац? Ми данас индустрију готово и да немамо а право питање је како покренути или преокренути некадашње велике фирме попоут ИМР, ИМТ, велике пољопривредне комбинате или војну индустрију?
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 2.4.2015. 1:52

Кутузов, државна предузећа треба да се у потпуности професионализују тј. како се то модерним језиком каже „корпоративизују“. Дакле да се уреде као све приватне корпорације, да послују за добит (макар минималну) и да избаце политикарење из својих управних одбора. Нешто слично је урађено још за време Денга у Кини и то са великим успехом.

Када послује као и свака приватна компанија и бори се за добит државна компанија није више дужна ни ником да доживотно чува радно место дакле тамо где треба да се отпусти отпушта се па макар се синдикати и на главу поставили.

Држава је ту у већини случајева само акционар (често и једини) који не управља предузећем директно (мада не у свим случајевима) већ као и сваки други акционар на планети покупи дивиденде ако их има а ако нема ником ништа. Тамо где фали капитал долази и до парцијалне приватизације уколико је то наравно у националном интересу.

Е сад, проблем код нас је што је партијска олигархија навикла да државна предузећа користи као своју малу касицу-прасицу па кад зафали пара у страначкој каси онда вади одатле а да сад не спомињем запошљавање својих чланова. Због тога се и противе корпоратизацији (професионализацији) јер знају да би у том случају политичари морали да лете напоље из управних одбора и да државне фирме више не би могле да служе за попуњавање страначких буџетских дефицита. Ту лоповску партијску олигархију може да заузда једино јака и оно што је најважније аутономна држава („аутономна“ значи да не робује партикуларистичким интересима) а да би дошли до те јаке државе потребна је пак патриотска елита на власти која ће националне интересе ставити изнад страначких и ту сад улазимо у ћорсокак јер код нас такве „елите“ нема нигде на видику, барем је ја не видим. Што опет не значи да је можда сутра неће бити и ја лично се надам да уколико се икада појави и преузме власт сети и ових наших разговора о „алтернативама неолиберализму“...

ПС. Покретање великих фирми би морао да буде део неке опште реиндустријализације што је опет могуће само ако имаш јаку државу која ће несебично да подупре тај пројекат (без политикарења и мувања)...
Жилко, смрдиш.
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 2.4.2015. 19:48

Сасвим солидан чланак о разарајућим последицама неолиберализма на подручјима СФРЈ, СРЈ, Латинске Америке и Русије: http://standard.rs/ekonomija/31406-%D0% ... 1%98%D0%B5
Жилко, смрдиш.
Аватар
Đorđo Napolitano
Војвода
Војвода
 
Порука: 1860
Приступио: мар 2012

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Đorđo Napolitano 3.4.2015. 18:17

.
rođen da me svi iskorišćavaju, ne zato što sam naivan i glup, već zbog toga što sam nekotrolisano human -K.G.
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 2.5.2015. 16:36

Бранко Драгаш о „сингапурском моделу“ и његовом творцу. Ако изузмемо део где Драгаш понавља старе и већ изанђале мантре о Слоби прилично солидан чланак. Једино што је стари неолиберал заборавио да спомене да се Сингапур изградио захваљујући „државном капитализму“ а не идејама које су он и целокупна српска опозиција заступали деведесетих. http://www.dragas.biz/li-kuan-ju/
Жилко, смрдиш.
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 3.5.2015. 21:59

13 мање познатих ствари о економији: http://www.infogo.biz/13-manje-poznatih ... =component
Жилко, смрдиш.
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 14.6.2015. 14:06

До какве год "алтернативе неолиберализму" дође она ће морати у себи да садржи некакав план за нову индустријализацију. У следећем чланку можете погледати како је неолиберална транзиција деиндустријализовала Србију а посебно су занимљива поређења данашњих са Слобиним временима:

Evo kako je propala proizvodnja i industrija u Srbiji
Objavljeno: 25/12/2014

Piše: Nikola Vrzić

Pre 33 godine, 1981, u Srbiji je bilo proizvedeno 41.590 traktora; 30 godina kasnije, 2011, proizvedeno ih je 1.736. Te 1981. godine, koja inače ni po čemu nije bila naročito produktivna ili izuzetna, proizveli smo i 202 hiljade bicikala i 1.843 vagona; 2011. godine, nijedan bicikl i nijedan vagon. Osam hiljada tona kvasca iz 1981. pretvorilo se u nula kilograma 2011, 791 hiljada tona proizvedenih fosfornih đubriva spala je na samo 5,7 tona, preko dve milijarde cigala i blokova svelo se na tek pola milijarde u 2011, a nijednu mašinu za građevinarstvo te 2011. nismo napravili, spram 30 hiljada tona tih mašina 30 godina ranije, i da ne nabrajamo dalje, još je mnogo toga sličnog što bi se dalo nabrojati na ovako neveseo način. A sve u svemu, uz tek nekoliko usamljenih izuzetaka u vidu povećane proizvodnje sira, sokova, čarapa, guma ili džemova u odnosu na 1981. godinu, već i iz ovih nekoliko podataka postaje poprilično jasno zašto i kraj ove, 2014. godine, koja se ne razlikuje mnogo od 2011, dočekujemo slupani o perspektivu hroničnog ekonomskog beznađa, sa stopom registrovane nezaposlenosti koja je neugodno blizu trećini radno sposobnog stanovništva (28,9 odsto, prema najsvežijem Biltenu javnih finansija, publikaciji srpskog Ministarstva finansija) sa zjapećom rupom u budžetu i nestašicom novca za penzije, sa velikim spoljnotrgovinskim deficitom i nemilosrdno rastućim spoljnim dugom…
SANKCIJE I BOMBE
Ipak, kako smo dospeli u ovu situaciju? U kojoj ne možemo da proizvedemo onoliko koliko nam je potrebno da se uposlimo i da zaradimo za sve što je jednoj državi potrebno. Već, namesto toga, moramo da se zadužujemo sve dublje i dublje, ostajući pritom sposobni samo da te dugove redovno servisiramo, reprogramiramo i refinansiramo, i trajno nesposobni da izađemo iz tog začaranog trougla duga, nemaštine i besperspektivnosti.
Kako je, dakle, Srbija deindustrijalizovana? To je ključno pitanje, jer, ako ne proizvodimo, ne možemo ni da zaradimo ni da imamo posla, pošto ne možemo baš svi da radimo u državnoj službi ili po kafićima i kladionicama. Kako ćemo videti, na deindustrijalizaciji Srbije se temeljno i prilježno radi već, evo, dugih četvrt veka naših života, pri čemu, to što se radi – ne radi se samo našim životima koji protiču u uzaludnom iščekivanju bolje sutrašnjice već i čitavoj državi; ekonomska zavisnost ide podruku sa političkom, jedna drugu podupiru i produbljuju, a čitav proces, kako može da se vidi i iz primera vranjskog „Simpa“, o kojem govorimo u sklopu „Pečatovog“ istraživanja uzroka i posledica propasti srpske ekonomije, preti da proizvede i zlokobno ozbiljne pretnje po državu i naciju, čiji rubni delovi nužno ostaju pusti s pustošenjem sposobnosti Srbije da radi i zaradi…
U svemu tome je pomoć naših zapadnih prijatelja i primetna i neporeciva. Tokom devedesetih godina pokušavali smo da se odupremo onome što su nam namenili, posle toga smo u tome počeli da saučestvujemo, a efekat i jedne i druge strategije jeste ovo u čemu živimo danas. Tobože demokratska, a uistinu neoliberalna tranzicija pokazala se kao nastavak onoga što nam je rađeno sankcijama i NATO bombama. Preterujemo? Ne, nego brojke to jasno saopštavaju: obim industrijske proizvodnje 2012. godine bio je niži od proizvodnje 1999. godine, u kojoj nas je NATO bombardovao 78 dana.
I zdrav razum i surove cifre pokazuju da je krah srpske ekonomije, početak ekonomije deindustrijalizacije Srbije, započeo raspadom Jugoslavije i uvođenjem sankcija međunarodne zajednice. Značajan pad industrijske proizvodnje u Srbiji, zabeležen već 1991. godine u odnosu na prethodnu, govori o uticaju raspada bivše Jugoslavije, smanjenja tržišta i kidanja veza u državi koja je prestala da postoji. Najdrastičniji pad, međutim, nastaje uvođenjem sankcija čiji su idejni tvorci naši zapadni, evroatlantski prijatelji, tako da je 1993. godine obim industrijske proizvodnje spao na samo 41,3 odsto proizvodnje iz poslednje relativno mirne, 1990. godine. Rast, i to ozbiljan, čak i u ovako mirnodopsko vreme, a kamoli u ono ratno i sankcionisano, počinje već 1994. godine (24. januara 1994. uveden je deda Avramov dinar) i do 1998. godine dostići će 52,7 odsto obima iz 1990.
1999, međutim, NATO bombardovanje Srbije, kao sledeća faza deindustrijalizacije naše zemlje. Tri petine NATO ciljeva bili su civilni objekti. Oštećeno je i uništeno 89 industrijskih postrojenja, 120 energetskih, 128 privrednih objekata, 357 infrastrukturnih… Obim industrijske proizvodnje spao je na svega 39 odsto proizvodnje iz 1990. godine. Šteta od NATO bombardovanja procenjivana je različito, ali se svakako meri desetinama i desetinama milijardi američkih dolara; Mlađan Dinkić tvrdio je da je reč o trideset milijardi, tadašnje vlasti izvele su računicu po kojoj nam je NATO, svojim bombama, ukrao 100 milijardi dolara.
PRIVATIZACIJA PLjAČKOM
Usledila je obnova zemlje, koja nije bila samo propagandni trik jer je obim industrijske proizvodnje 2000. povećan, sa spomenutih 39 odsto 1999. godine u odnosu na 1990. godinu, na 43,3 odsto, ali je usledila i petooktobarska revolucija, koja nas je pomirila sa dojučerašnjim neprijateljima, otklonila neposrednu ratnu opasnost, ukinula sankcije, vratila u međunarodnu zajednicu i raspalila nade da ćemo uz pomoć zapadnih prijatelja ubrzo početi da živimo onako kao što žive oni. Pokazalo se, međutim, da nam od pomoći takvih prijatelja nije mnogo bolje nego što nam je bilo dok su nam bili neprijatelji. Usledila su, naime, gašenja razvojnih srpskih banaka, privatizacija Srbije, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, em-em-efovska politika fiskalne konsolidacije, i Srbija je 2012. godinu – a nije bolja ni godina koja je na izmaku – završila sa industrijskom proizvodnjom koja je po obimu iznosila 38 odsto proizvodnje iz 1990. godine. Odnosno, bila je za čitav procenat niža nego ratne 1999. godine.
Kako je moguće da posle skoro decenije i po mira proizvodimo (radimo, zarađujemo) čak i manje nego što smo proizvodili u ratu? Mirnodopski udruženi zločinački poduhvat protiv srpske ekonomije, koji se eufemistički naziva tranzicijom i EU integracijom, sprovodi se uz manje buke i mnogo više laži nego u vreme rata i sankcija, i u tome leži tajna njegovog uspeha.
Privatizacija je u Srbiji, na način na koji je počela da se sprovodi 2001. godine i uz sve posledice koje su iz takvog načina proistekle, a o njima u nastavku ove kratke istorije srpske ekonomske propasti, dakle ta je privatizacija u Srbiji sprovedena uz „snažnu podršku Svetske banke i njenih eksperata“, kako se na sednici Skupštine Srbije 21. juna 2001. (neoprezno) pohvalio tadašnji ministar za privatizaciju Aleksandar Vlahović. Posledice njihovog učinka? Kako navodi studija „Efekti privatizacije u Srbiji“, koju je izradilo zvanično državno telo, Socijalno-ekonomski savet Republike Srbije, „skoro cela društvena privreda Republike Srbije u periodu 2002. do 2011. prodata je za bednih 2,6 milijardi evra“. Ali nije taj podatak najgori. Jer, pokazuje ista studija, „u industriji je 75 odsto radnika u privatizovanim preduzećima ostalo bez posla“, a „dovedeno je oko 20 odsto novih radnika, tako da je ukupan broj radnika prepolovljen“. Štaviše, čak „trećina preduzeća je neuspešno privatizovana i vraćena u državno vlasništvo“. I čak ni to nije sve jer je pre godinu dana Međunarodni konzorcijum za istraživačko novinarstvo izašao sa podatkom da je tokom privatizacije iz Srbije, preko of-šor firmi, između 2001. i 2010. godine izneta neverovatna 51 milijarda dolara. Kako je objasnio Majkl Hadson, urednik u ovom novinarskom konzorcijumu, društvena preduzeća kupovana su bagatelno, njihova vrednost je ispumpavana, i „zbog takve prakse, mnoga privatizovana preduzeća u Srbiji su propala“. A sva je ta pljačka bila omogućena jer je, rekao je Hadson, „u Zakonu o privatizaciji“ – onom zakonu koji je donet uz „snažnu podršku Svetske banke i njenih eksperata“ – „bilo mnogo pravnih praznina“… Za kraj priče o privatizaciji, još jedan Hadsonov podatak, koji daje nešto širu sliku nego citirani izveštaj Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije: „Skoro dve hiljade, od 3.017 državnih preduzeća koja su privatizovana između 2001. i 2011. godine, obustavilo je rad, potonula su u stečaj ili su na ivici zatvaranja.“
KRAĐA RAZVOJNIH BANAKA
Uporedo s tim, ostali smo i bez važnog sredstva za razvoj domaće ekonomije. U boj za oporavak srpske privrede – ako se uopšte taj boj poveo kada je počela srpska tranzicija u krah svih nada da će nam biti bolje – krenuli smo tako što smo bacili oružje koje smo imali i onda goloruki krenuli u juriš na tenk. Početkom 2002. godine, naime, uveden je stečaj u četiri najveće domaće banke, Beobanku, Investbanku, Jugobanku i Beogradsku banku. I kao u slučaju Zakona o privatizaciji, i tada je Svetska banka poručila da ona „i sve druge međunarodne finansijske institucije“ – dakle, MMF – „podržavaju veoma hrabru odluku“ o pokretanju stečaja u ovim bankama. Problem je u tome što su ove četiri banke bile razvojne banke – domaću su privredu kreditirale sopstvenim sredstvima i po veoma povoljnim, netržišnim kreditima s niskim kamatama i dugačkim periodima otplate, zbog čega su mogle da budu motor razvoja domaće privrede; nepovoljni krediti s visokim kamatama kakve nude (strane) komercijalne banke, kojima treba pridodati i em-em-efovski previsoku referentnu kamatnu stopu Narodne banke Srbije, nasuprot tome, predstavljaju omču oko vrata za razvoj bilo kakve privredne aktivnosti – i što ove četiri banke uopšte nisu morale da budu zatvorene. Kako to? Pa, tadašnji ministar finansija Božidar Đelić poručivao je preko državne televizije: „Dalje poslovanje ovih banaka bilo je opasno za čitavu naciju, jer se njihovi gubici mere milijardama maraka, i ma koliko ova odluka bila teška, ona je morala da se donese kako bi se održala stabilnost države.“ Izveštaj iz 2008. godine državne Agencije za osiguranje depozita – naslednice Agencije za sanaciju i likvidaciju banaka koja je četiri banke i gurnula u stečaj – Đelića i sve ostale njemu slične uteruje u ozbiljnu laž. Pre svega, dugovanja ovih banaka uopšte se nisu merila „milijardama maraka“ – spominjao je Đelić i konkretnu cifru od 8,5 milijardi maraka – već su, ukupno, iznosila oko dva i po puta manje, nešto preko 1,7 milijardi evra. Pritom, u tu su cifru uneta i priznata dugovanja, ali i ona koja su pred sudom bila osporena, a primer Jugobanke, koji pokazuje da je u sudskim sporovima do 2007. godine poveriocima dosuđeno tek 235,6 hiljada evra, a u korist banke čak 9,9 miliona evra, uverljivo pokazuje koliko je ona cifra od 1,7 milijardi evra bila prenaduvana. I još, dok smo još kod dugovanja ovih banaka, tu je i činjenica da je sama država Srbija bila najveći poverilac ovih banaka. A nasuprot tim dugovima, kako je pokazao ovaj izveštaj, četiri banke su imale i potraživanja; priznatih, neosporenih potraživanja bilo je gotovo 670 miliona evra, tj. skoro 40 odsto onog njihovog duga u koji su uračunata i priznata i osporena dugovanja. Uz to, ukupna potraživanja ove četiri banke, dakle i osporeni i neosporeni novac koji im je dugovan, iznosila su čak 6,72 milijarde evra, to jest, skoro četiri puta više od njihovog ukupnog duga, i stvarnog i potencijalnog. Što će reći da nikakvog ekonomskog rezona za bacanje (sve) četiri razvojne banke u stečaj Srbija nije imala, i da je to učinjeno sasvim (zlo)namerno. A to su, kao „veoma hrabru odluku“, podržali i Svetska banka i MMF…
I tako popljačkani i pozatvarani kroz privatizaciju, i pride obogaljeni zatvaranjem razvojnih banaka srpske ekonomije, dočekali smo 2007. i 2008. godinu, u kojima smo umalo dosegli nivo industrijske proizvodnje iz 1998. godine (50,7 odsto u odnosu na 1990, naspram 52,7 odsto iz 1998. godine) a posle toga je usledio spomenuti sunovrat ispod nivoa u godini bombardovanja Srbije. Tom sunovratu je nesumnjivo doprinela svetska ekonomska kriza, ali isto tako nema mesta sumnji u doprinos Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom, koji smo potpisali 2008. godine i jednostrano počeli da ga primenjujemo 1. januara 2009. godine. Zašto? Zato što smo ovim sporazumom (sukcesivno) ukinuli carine i druge zaštitne barijere za proizvode iz Evropske unije, čime je naša, prethodno opljačkana i obogaljena ekonomija, postala sasvim izložena nemilosrdnoj konkurenciji iz EU; da, pravila igre su izjednačena na tržištu, koje ima iste zakone za sve, ali zapravo smo se time stavili u poziciju boksera pero lake kategorije koji je gurnut u ring sa protivnikom iz superteške kategorije, ili petlića „Čukaričkog“ u meču protiv prvog tima „Barselone“… Rezultati ovakvih mečeva, kada bi ih bilo, bili bi jednaki rezultatu koji je u istovetnom sudaru ostvarila laka srpska ekonomija. Uostalom, o kakvom je sudaru i mogućim posledicama reč, rečito svedoči i okvir „Damping sirom“.
I na sve to nam MMF, Svetska banka i ostali usrećitelji sad nameću mere fiskalne konsolidacije, to jest mere štednje i kresanja plata i penzija, koje će očigledno smanjiti ionako malu kupovnu moć ovdašnjeg stanovništva, a to neće pogoditi ni „Nestle“ ni „Boš“ ili „Simens“ već domaće proizvođače, koji se prvenstveno oslanjaju na prihode sa ovdašnjeg tržišta. A to će pak voditi gašenjima onih postrojenja koja takvu borbu ne mogu da izdrže, i daljoj deindustrijalizaciji Srbije, i većoj nezaposlenosti, i većoj rupi u budžetu, i većoj potrebi za inostranim kreditima koji će popuniti tu rupu, i političkim uslovima koji idu uz te kredite…
Svi ovi događaji zbog kojih smo ostali dezindustrijalizovani – od sankcija i bombardovanja do mera štednje – mogu imati, i imaju, i svoja različita neposredna obrazloženja. Činjenica je, ipak, da se svi redom, direktno ili indirektno, mogu povezati sa našim zapadnim prijateljima, kao njihovim neposrednim izvršiocima ili makar inspiratorima. E, sad, ako cilj ovih naših prijatelja – ili: jedan od ciljeva – nije i deindustrijalizacija Srbije, oni bi sada morali da Srbiji pomognu da se reindustrijalizuje, ili da, makar, njenu reindustrijalizaciju ne ometaju. Međutim, imajući u vidu primere poput zahteva za privatizacijom Komercijalne banke ili zahteva za ukidanjem državnih subvencija domaćoj privredi – što traži Evropska komisija u ovogodišnjem Izveštaju o napretku Srbije, zato što se time narušava spomenuto načelo slobodnog i otvorenog tržišta – dolazimo do zaključka da reindustrijalizaciju Srbije oni, zapravo, ne žele, a time i do osnovane sumnje da na deindustrijalizaciji Srbije uporno i prilježno sve vreme i rade. I to nije nikakva teorija zavere, već nešto sasvim logično: nije njima u cilju da razvijaju i potpomažu našu privredu i time je učine konkurentnom sopstvenim privredama, već im je cilj da sopstvenim privredama steknu nova tržišta, jeftinu radnu snagu i sirovinsku bazu. A to smo mi.
Pri svemu tome, naravno, nikako se ne sme smetnuti sa uma i doprinos koji su ovdašnji tajkuni dali uništavanju srpske ekonomije. Njihovo pogubno delovanje posebna je priča. Ali priča koja je neraskidivo povezana sa ovom, jer tajkuni ne bi mogli da rade ono što su nam uradili da nisu imali podršku državne vlasti, a te su pak vlasti imale stabilnu podršku naših zapadnih prijatelja kad god su nešto radile protiv naše države i naših interesa, od Kosova do ukidanja naše vojske i industrije…
I na kraju, ima li spasa srpskoj ekonomiji? Očigledno da ne, ne dok god je ovakvog političkog i ekonomskog sistema, u kojem zapadni prijatelji pozdravljaju hrabre odluke ovdašnjih vlasti što po pravilu udaraju isključivo po našem džepu, narodu i državi. Uostalom, da je u takvom sistemu napredak moguć, za ovih 14 godina naše tranzicije i zapadnih pohvala udarcima po našim džepovima i državi, dosad bi ga već i bilo.
Damping sirom
„Pečat“ je došao do dopisa koje su srpskim ministarstvima privrede i trgovine i Kancelariji za evropske integracije krajem novembra uputili „Mlekoprodukt“ i „Imlek“. Dopisi govore i o konkretnom problemu koji bi mogao da ima ogromne lančane posledice, a istovremeno ilustruju i situaciju koju je proizveo Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom.
U svojim dopisima obe industrije mleka i mlečnih proizvoda upozoravaju nadležne na problem koji nam, sada ubrzan krizom u Ukrajini i sankcijama Rusije prema proizvođačima hrane iz EU, stiže iz Evropske unije. U najkraćem, navodi se da su „na tržištu Republike Srbije, pored domaćih, zastupljeni i proizvođači iz Evropske unije“, a „jednostavnom analizom uočeno je da su cene mleka i mlečnih proizvoda, a naročito cene sireva, mleka u prahu i maslaca, koji su proizvedeni u zemljama Evropske unije, nerealno niske, odnosno dampinške. Primera radi, ove cene u zemljama EU su niže od cene sirovog mleka koje je potrebno da se ti proizvodi naprave“. Pa se ređaju konkretni primeri, koji ovu tvrdnju i dokazuju; recimo, za proizvodnju kilograma gauda ili edam sira potrebno je 9 do 9 i po litara sirovog mleka koje se u EU plaća 0,365 evra po litru, što znači da je minimalna cena proizvodnje kilograma spomenutih sireva 3,285 evra. A ti sirevi se sad nude po ceni od 2,5 do 2,65 evra po kilogramu, dok je cena proizvodnje takvog sira u Srbiji – bez ikakve zarade, samo sirovina plus troškovi prerade – 4,02 evra po kilogramu. „Kao što je opštepoznato“, navodi se u dopisu „Imleka“, „kriza u Ukrajini i embargo Ruske Federacije na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Evropske unije stvorili su zalihe robe koja se po dampinškim cenama preusmerava na srpsko i druga tržišta. Razlike u ceni postoje usled većih subvencija, dodatnih olakšica, odšteta i drugih pogodnosti koje EU daje svojim proizvođačima.“
Ovakva situacija, koje ne bi bilo da nema SSP-a i ukinutih carina na proizvode iz EU, preti da poremeti ne samo našu industriju mleka i mlečnih proizvoda već i neposredne proizvođače mleka, a samim tim je ugrožen i stočni fond.
Treba dodati i da SSP, i pored svih svojih pogubnih mana, sadrži i mogućnost preduzimanja antidampinških mera za zaštitu domaćeg tržišta i proizvođača, što nas pak dovodi do pitanja postojanja političke volje da se zaštiti ono malo industrije koje nam je još ostalo. U svakom slučaju, na potezu je država.
Жилко, смрдиш.
Republikanac
Војвода
Војвода
 
Порука: 2873
Приступио: феб 2014

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Republikanac 27.6.2015. 15:17

Класична, радикална и архаична левица верује да је најбољи начин да се победи неолиберализам што је могућа већа „редистрибуција националног богатства“. Иако наравно има истине у томе да је неолиберализам својеврсна редистрибуција богатства „према горе“ те да је након што га неолиберали претерају ствари потребно вратити у својеврсну нормалу исто тако је истина да свака екстремна редистрибуција може да донесе више штете него користи.

Један од првих левичара који је то схватио био је бразилски председник Лула Да Силва. Дошавши на власт почетком 2003 Лула је осудио „редистрибуцију према горе“ као и неолибералну тезу да „држава нема шта да тражи у економији“ изјавивши да ће приоритети његове владе бити „економски развој“ и „борба против сиромаштва“.

Лула је то што је најавио за осам година своје власти углавном и испунио. Његова тајна? Није превише левичарио (није покушао некакву екстремну редистрибуцију која би како то обично бива довела до економске стагнације и високе инфлације) али није ни потонуо у амбис неолиберализма. Са капиталистима је одмах негде на почетку мандата склопио договор који је мање-више садржавао следеће тачке:

-држава ће активно помагати националне компаније, нарочито оне са извозном оријентацијом, без обзира на карактер власништва.

-држава ће активно помагати све оне производне делатности које су у „националном интересу“

-држава ће улагати у инфраструктуру од које ће највећу корист имати привредници

-држава ће у иностранству активно промовисати бразилске компаније, без обзира на карактер власништва

-држава ће смањивањем бирократских препрека привредницима олакшати пословање

-држава ће водити одговорну фискалну и монетарну политику

-неће бити ни национализације ни експропријације

-тамо где треба држава ће протекционистичким мерама заштити домаћу производњу

Међутим, онда је Лула додао и следеће: држава ће креирати одређене социјалне програме за најсиромашније становнике Бразила, уложиће мало више у образовање и здравство него што се до тада улагало те ће захтевати од капиталиста постепено повећање плата запосленима (што је Лула објаснио класичним кензијанским аргументом да „тржиште неће моћи да абсорбира повећану продукцију уколико се не повећају зараде запослених, поготово оне најниже“.

Капиталисти су пристали јер су схватили да ће Лулином политиком ипак далеко више добити него изгубити.

Потом је Лула направио и својеврсни савез са радницима и сиротињом објаснивши им своје методе борбе против сиромаштва те их упозоривши да се окану било каквог „социјалног радикализма“. Лево крило његове странке било је разочарано и многи су отишли у неке друге, радикалније партије и покрете.

Резултат је у периоду 2003-2011 био више него импресиван. Бразил је у том периоду постао економски гигант те дефинитивно најјача и најутицајнија земља Латинске Америке. Извоз је доживео експанзију до тада невиђену у историји те земље. Капиталисти су задовољно трљали руке, бизнис је цветао а у земљи је владао социјални мир. Екстремно левичарске партије су биле безначајне и потпуно маргинализоване.

Но, нису само капиталисти били задовољни. И 40 милиона Бразилаца који су из сиротиње прешли у средњу класу су били више него задовољни. Лулини „редистрибутивни“ програми као што су „Нула глад“ и „Породични пакет“ су доживљавали похвале из целог света укључујући и УН а многе земље су копирајући Лулу покренуле сличне социјалне програме. Такође је дошло и до пораста реалних зарада и то нарочито оних најнижих баш како је то Лула и хтео на почетку мандата.

Лула је тако за својих осам година владавине показао да је економски развој уз одређени ниво социјалне правде и редистрибуције богатства могућ те да је најбољи пут за то активна држава и савез како са радницима тако и са капиталистима.

Исто тако левичар и бивши председник Уругваја Хосе Мухика је то објаснио следећим речима: „Редистрибуција је добра и пожељна али се мора бити строго обазрив у том погледу. Уколико се претера са редистрибуцијом долази до опадања мотива за производњу и улагање што опет све заједно доводи до економског назадовања“.

Аргентински председник Перон то рецимо није схватао па је претеривањем у редистрибуцији (те испуњавањем многобројних „максималистичких“ синдикалних захтева) довео земљу средином педесетих у стање велике економске кризе.

Ни Венецуеланци то нису разумели па су, уместо да се угледају на Лулин модел, покушали да прекопирају пропали кубански који се састојао у формули национализација плус што већа редистрибуција богатства. Резултат? Хиљаде пропалих приватних фирми, стотине и стотине не-оперативних национализованих, несташице, рецесија, пораст криминала и скоро хипер-инфлација. Оно што је „редистрибуирано“ одавно је већ потрошено а због пропале економије и поред све нафте нема више одакле да се захвати. Класичан пример како „редистрибутивни екстремизам“ (помешан са огромном корупцијом која је у Венецуели начин живота) може да упропасти једну земљу.

Закључак након свега написаног: леви популизам, ма колико привлачан био, није баш најбоља „алтернатива неолиберализму“...
Жилко, смрдиш.
Аватар
Scorpion
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 2
Приступио: јул 2015

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Scorpion 1.7.2015. 11:57

Прво што се мора схватити је да у Србији либерална привреда, слободно тржиште и "неолиберализам" нису заживјели. Либерална привреда значи да држава мање учествује у тржишту, ако ишта макар не као послодавац који запошљава скоро исти број људи као и остатак привреде ( како је у Србији - приватни сектор запошљава преко милион људи, а јавни претпоставља се око 700.000 ). Такође, слободно тржиште подразумијева одређено стање друштва, владајуће вриједности и, генерално речено, начин размишљања који су фокусирани на идеју да човјек треба радити да би зарадио. Ах, како ово сада звучи глупо али истина је. До сада, а и сада, нама су наши родитељи говорили:"Учи да не би морао радити, него се увалиш у државну фирму и лагано.".

Кренућу од тренутног стања у Србији. Србија, иако под вођством ДС-а од 2000. године, није постала либерална привреда ( макар не у пуном смислу ). Да, истина је да се број приватника повећао, да је приватни сектор присутан и да запошљава већи број људи, али упоредо са тим тај приватни сектор се налази углавном у области услуга, а не производње. Производна област је у државним рукама ( фабрике свега и свачега ). Другим ријечима, "средства производње су у јавном власништву", а то је стари социјалистички циљ. Дакле, ако гледамо само по овоме, Србија је и даље социјалистичка држава, иако крња социјалистичка. Дакле, говора о некаквом неолиберализму код нас нема говора.

Даље, Србија је и након 15 година транзициона привреда. Са друге стране, Чешка и Пољска су одавно постале либералне привреде са развијеним слободним тржиштем и ушле су у западну сферу. Чак је и Русија успјешно завршила транзицију и постала је најлибералнија привреда у Европи ( иако постоји јака координација државе и олигарха, као и велика моћ државе ). Русија не дира своје богаташе, увела је равну стопу пореза итд. ( све "неолибералне" мјере ), а са друге стране олигарси су зауздани и приведени на сарадњу са државом. Зашто су ове државе, па чак и колијевка социјализма, успјешно завршиле транзицију, а Србија још тапка у мјесту?
Овдје мислим да је одговор једном дао проф. Миодраг Зец:"Ми морамо прво одлучити какву државу желимо. Желимо ли либералну, са малим порезима али и мањим социјалним и здравственим осигурањем, или социјалну државу? Ми још нисмо постигли тај консензус.". ( парафразирам ) Наиме, када се сагледа стање на политичкој сцени, испоставља се да је заиста тако. Ми још нисмо постигли консензус гледе ЕУ, јер подршка уласку у ЕУ варира увијек негдје тек изнад 50%. Дакле ни за то основно питање немамо сигуран став, а камоли тек за уређење читаве државе и друштва. Политичке странке немају јасне привредне програме. Ни ДС га није имао све ове године, него је све било ad hoc, као што је и сада са СНС-ом. Но, искрено говорећи, таква дебата се није ни водила све док СНС није дошао на власт. Пошто је Народна Скупштина одједном садржала само еврофилске странке, јавна расправа гледе тога је завршена и прешло се на оно што је остало - привреду, друштво и државу ( праве и основне предмете политике ). Оно, Вучићу макар хвала на томе ( нека корист и од њега ).

Дакле, Републиканац, по мени право питање би требало бити:"Које су алтернативе овом хаосу у уређењу Србије?", јер ово је све само не неолиберализам.
Get over here!!!
Аватар
Scorpion
Четник-почетник
Четник-почетник
 
Порука: 2
Приступио: јул 2015

Re: Алтернативе неолиберализму

Порука Scorpion 1.7.2015. 12:29

Хајд, сада што се тиче личног става, подржавам либерално-социјалну државу. Дакле, негдје сам у средини између либертаријанизма и интервенционизма гледе привреде ( гледе друштвених, националних и сличних питања права сам мјешавина. Негдје сам либералан, негдје конзервативан, негдје националан а негдје грађански оријентисан. Све ми зависи од конкретног питања, мада сам генерално овако, а што је претпостављам јеретички за овакав форум - либералан и идејно близак Ђинђићу. Одма' анатема! :D ).

Слика

Сматрам да државно учешће у привреди мора бити "мањег омјера". То значи да државне фирме производе ствари и баве се дјелатностима од "општег јавног интереса", као што је војна индустрија и електропривреда. У једним гранама јавни сектор би имао монопол ( војна индустрија - ту би требало постојати више јавних предузећа која би се такмичила међу собом да би им држава била муштерија. То је "конкуренција ЗА тржиште" умјесто "конкуренције НА тржишту" ), у неким би имао претежан удио ( као електродистрибуција ) и сарађивао би са приватним сектором, а у већинском остатку не би било државних предузећа. Не видим смисао да джрава субвенционише производњу душека, шибица или чега већ.

Даље, што се тиче регулације, подржавам појачану контролу и регулацију у сферама здравља и заштите живота и околине, али на пољу међусобних интеракција учесника на тржишту само основну заштиту и основна оквирна правила пословања ( конкретно, укидање разних такси, административних и бирократских захтјева, квота као услова и свих осталих непотребних ствари које само гуше промет. На крају да остану само основна правила о заштити од преваре, повреде, накнади штете, регулисању одговорности и сл. ).

За порезе, желим потпуно укидање пореза за мала предузећа, минималистичке порезе за средња предузећа и веће порезе за велика предузећа. Велике привреде су велике због мултинационалних компанија ( САД, УК итд. ) или економских гиганата ( као Газпром ), али мале државе не могу имати гиганте и МНК. Они увећавају глобалну моћ својих матичних тржишта, а мале државе са малим тржиштима немају никакве могућности на утицање глобалних токова и стога немају итнереса да развијају јак крупни капитал. Мале привреде морају нагласак стављати на мање облике предузећа и дати више слободе и могућности просјечном грађанину.

Протекционизам? До одређене мјере у одређеним областима, ако је потребно. Дакле, у неких 1% случајева. Бољи одговор је повећање и јачање привредне сарадње и размјене, поготово између Р. Српске и Србије. Привредом се превазилази овакво стање у којем је српски народ. Ако се не можемо ујединити, онда ћемо се макар што више приближити привредно, правно и дипломатски тако да de facto се може рећи да су Србија и Р. Српска једна држава или макар једна конфедерација.

За области школства и здравства сам потпуни социјалиста, као Берни Сандерс. Желим да држава финансира основно, средње, више и високо образовање, али САМО на државним факултетима. Основно и средње образовање је већ бесплатно, али потребно је као што је и пожељно направити и високо образовање доступно свима ( из разлога који су ваљда очигледни? ) и тако олакшати студирање, а и омогућити га некима.
Здравствено осигурање: да је универзално. Сваки држављанин Србије има ПРАВО на здравствену његу. Плаћаће се нешто већи порези због тога, али се многоструко исплати. Небитно од тога да ли ће болесник отићи у приватну или државну болницу, његово лијечење се плаћа из буџета Републике Србије. Наравно, ту је потребно притегнути мало оне приватнике који наплаћују астрономске цијене, чисто ради минимизовања јавних трошкова. Такође, сваки странац се може лијечити о трошку Србије, али ће у том случају Република Србија имати право регреса према њему и мораће отплатити дуг. Наравно, ту би се већ нешто морало смислити да се и њима олакша враћање тог дуга.
Get over here!!!
ПретходнаСледећа

Ко је тренутно на Форуму?

Корисници тренутно на Форуму: Нема регистрованих корисника и 7 гостију