Алтернативе неолиберализму

[Republikanac]

Има људи у Србији који мисле да је излаз из садашње социјално-економске кризе (боље рећи суноврата) копирање популизма грчке Сиризе и шпанског Подемос. Ја лично сам против тога. Не верујем у чаробне штапиће а још мање у политику административног дизања стандарда којима су леви популисти иначе врло склони (лако је административним одлукама дизати плате и пензије, оно што је тешко је тај ниво после одржати и то без инфлације). Не верујем ни у одбојност према крупном капиталу. Ко мисли да се једна земља може развити само захваљујући малим и средњим предузећима је или наиван или идеолошки заслепљен. Мала и средња предузећа су потребна свакој економији али (и то знају сви националисти и они радикални и они умерени) моћ и снага економије једне државе почивају на великим „националним шампионима“ (мега корпорацијама способним да се носе са страним мултинационалама). Знао је то Де Гол, знају то данас и Кинези, о Јапанцима и да не причам.

Дакле, те приче „повећаћемо плате, пензије и социјалне бенефиције административним декретом а крупном капиталу хебати матер“ су најобичније заваравање и бацање прашине у очи. Ко у Србији о таквој политици сања тај Србији не мисли добро.

Шта је онда решење, запитаће се неко? Наставак неолибералне политике која је Србију (а и многе друге земље) довела до просјачког штапа? Пристајање на вечно мале плате и пензије и на мизерне бенефиције? Мирно гледање како се неко енормно богати док већина народа нема ни за основне животне потребе?

Не, наравно да то није решење. Алтернатива садашњем неолибералном капитализму је исто тако капитализам али развојни и продуктивни.

Као прво треба једном заувек рашчистити са социјализмом. Социјализам је у Србији а и у свету упокојен крајем осамдесетих и почетком деведесетих и више се вратити неће (у Србији је званично упокојен септембра 1990-е када је у Устав унешен члан који „гарантује равноправност свим облицима својине“). То наравно не значи да у социјализму није било и неких добрих ствари и да се те ствари не могу и данас користити. Рецимо, државна изградња стамбених објеката, јак здравствени и образовни систем, државна контрола над стратешким ресурсима, планирање привреде итд. Али социјализам као систем где не постоји приватни капитал и где чистачице гласају о важним пословним пројектима је заувек отишао у прошлост.

Као друго требамо бити начисто с тиме шта је суштина неолибералног пројекта и зашто је он погубан. Сви се данас мање-више слажу да је суштина неолиберализма потискивање државе и то на свим фронтовима. У неолибералним системима држава не само да не сме да планира економски развој него не сме ни на који други начин да интервенише и тако омета „тржишну утакмицу“. Такође забрањене су субвенције предузећима, селективна индустријска политика и свака врста протекционизма док финансијски сектор има предност над продуктивним. Можемо само да замислимо где би данас били Јапан или Јужна Кореја да су се држали тих неолибералних начела, да рецимо нису субвенционисали своје потенцијално успешне индустријске гране, да нису практиковали селеткивни протекционизам, да су одбили спроводити оно што се на Западу зове „индустријска политика“ и што укључује и добру дозу државног планирања (познат је случај петогодишњих привредних планова у Јужној Кореји), да су рецимо привилеговали финансијски а не продуктивни сектор... Били би тамо где су и били педесетих и почетком шездесетих, на нивоу афричких држава.

Неолиберализам као што сам већ и рекао забрањује скоро сваку државну интервенцију у привреди и то му је једна од основних мана. „Држава не сме да утиче на тржиште“, грме неолиберали. На Тајвану на сву срећу нису никад поверовали у ту мантру па је негде почетком шездесетих један министар рекао (и тако се прославио) следеће: „Тамо где нема тржишта држава има дужност да га створи“. Нема дакле пасивног чекања да се тржиште створи спонтано, захваљујући „добрим пословним условима“, нема чекања да ствари падну с неба и да се десе саме од себе. Држава је активни играч, она планира и ако треба активно учествује, тамо где код приватног капитала влада пасивност држава је та која покреће акцију, негде стимулише, негде награђује, негде кажњава а негде богами и приморава (не у оном совјетском смислу наравно већ далеко суптилнијим методама). Јапанска држава је нпр. деценијама манипулисала тржиште (што је анатема код неолиберала) тако што је помагала и штитила успешне и потенцијално успешне док је „кажњавала“ неуспешне и оне за које је процењивала да не доприносе националним интересима. Слично је било и у Јужној Кореји ( а и једни и други су делимично копирали методе деголистичког економског дирижизма).

Неолиберализам такође сматра да држава не сме да поседује никаква предузећа и да све (или скоро све) треба да буде у рукама приватника. Сингапурци ту теорију никада нису купили па и дан-данас већина БДП-а долази од стране фирми која су или у већинском државном власништву или у њима држава поседује одређени број акција. Сингапурски „Темасек Холдинг“ је један од највећих инвестиционих фондова света и под контролом је државе (у њега улазе све фирме са државном партиципацијом). На Тајвану су све до недавно (а и данас добрим делом) мотори развоја биле државне компаније. У Јужној Кореји железара POSCO је годинама била међу највећим и најпрофитабилнијим железарама света (недавно је приватизована јер су нажалост и у Јужној Кореји неолиберали дошли на власт). Итд, итд. Да су се ове земље држале строгих неолибералних начела о „неефикасности државне својине“ вероватно би и данас биле у стању некакве економске колонијалне зависности.

Е кад дакле рашчистимо са суштином неолиберализма (а она не лежи као што смо видели само у резању радничких и социјалних права како то мисли радикална левица) онда можемо да тражимо алтернативе. По мени као што сам већ и рекао једина реална алтернатива је развојни и продуктивни капитализам базиран на позитивним искуствима француског и финског послератног економског дирижизма као и азијске „развојне државе“ (Јапан, Јужна Кореја, Сингапур али и данашња Кина). Неки то још зову и „државни капитализам“ неки и „мешовита привреда са јаком улогом државе“. А када дође до јачања производње и повећаног развоја рашће и плате, пензије и социјалне бенефиције и тај раст ће бити базиран на реалној снази економије а не на лепим жељама и чаробним штапићима радикалне левице.

[djoka]

Твој текст има добрих места али има и таквих изјава да је глупо расправљати са тобом.
Бисер ти је оно ''чистачице'' одлучивале о стратегијским'' п'ројектима. То је лажна парола као оне: ''Срби су лењи и само празнују'', Јапанце не можеш натерати да користе више од 15 дана од годишњег.
Не може се озбиљно расправљати када користиш овакве неболузне и лажне тврдње исфАБРИКОВАНЕ У ПРОПАГАНДОЈ КУХИЊИ цие и ми 6.

[Republikanac]

Хвала на комплиментима…

Нисам рекао да су чистачице одлучивале него „гласале“. То се звало „Збор радних људи“ или тако нешто. У сваком случају губљење времена.

Наравно да ми не можемо да copy paste ни Јапанце ни Јужне Кореанце ни Сингапурце ни Тајванце ни деголистичку Француску ни послератну дирижистичку Финску, али немој ми сада само рећи да се неке њихове идеје (или већина идеја) не може применити и код нас. Иначе, ја лично сматрам да је баш због тога што ми нисмо Азијати нека доза умерене социјалдемократије неопходна. Наглашавам ово „умерене“...

Иначе, ако ми ишта иде на к.... то су типови који мисле да је „све изгубљено“ јер ето „ми нисмо Јапанци или ови или они“ па нам стога нема друге него предати се судбини. Ништа горе од тих дефетистичких пресеравања. Стога мала напомена: овде је тема „Алтернативе неолиберализму“, моја алтернатива је „развојна држава“ („продуктивни и развојни капитализам“, „економски дирижизам“, „државни капитализам“, „мешовита привреда са јаком улогом државе“ можеш то звати како хоћеш) а ти ако имаш неку другу слободно напиши, ја ћу радо прочитати...

[Lurking]

Ми нисмо Јапанци. А што се тиче тога како изгледа код нас кад држава развија тржиште и субвенционише, погледај под Динкић и Национални инвестициони план на пример, колико је потрошено и какви су резултати.

[Republikanac]

Ми нисмо Јапанци.

Нисам ни знао да неко тврди да јесмо...

Што се Динкића тиче не знам тачно шта је он субвенционисао но да би субвенционисање било успешно потребно је да се поштују нека правила, између осталог и ова: субвенционишу се само потенцијално успешна предузећа (која имају будућност) а негде чак и она успешна (да би била још успешнија) док се она неуспешна и неефикасна пуштају да „умру“ (осим у случају уколико се ради о предузећима од изузетног националног значаја). Управо је и то једна од највећих разлика са социјализмом који је субвенционисао неуспешне и неефикасне и то деценијама (често узимајући од успешних) што је између осталог и један од разлога каснијег економског колапса.

Државни надзор над онима који примају субвенције је нужан да би субвенционисање било успешно, без тога ништа. Онај ко не жели да држава надзире и контролише како се користе субвенције тај не треба да добије ништа. У Јужној Кореји је тај надзор добро функционисао како у индустрији тако и на селу и ту је можда и био кључ успеха (неолиберали наравно не воле државни надзор али онај ко даје паре има право и да пази како се оне троше). Ах да, знам да ми нисмо Јужни Кореанци, не треба ни један паметњаковић то сад да спомиње, мада не видим зашто би то био разлог да се неке њихове идеје не примене...

ПС. Нисмо ни Енглези ни Американци па се наши политичари, што јавно што тајно, ложе на неолиберализам, је ли тако? А што се тиче субвенција па и западњаци су деценијама на овај или онај начин субвенционисали своју индустрију, није ваљда да неко мисли да се до статуса индустријске силе стиже тек тако?

[djoka]

Хвала на комплиментима…

Нисам рекао да су чистачице одлучивале него „гласале“. То се звало „Збор радних људи“ или тако нешто. У сваком случају губљење времена.

Да не испадне да браним збор радних људи, јер није важно како се зове, али како другачије донети одлуку о улагањима и трошковимА фирме ако је у власништву свих запослених.
Зато је багра ижмислила ''државна фирма'' да би лопови министри и остали пљачкали и арчили државну имовину док је не униште а онда дају за 1 динар.
Шта значи равноправност свих облика својине. Све обухвата. Не само права него и обавезе. Ајмо редом:
Државне фирме имају своје киоске или продајна места као и многе приватне фирме. На тим местима државних фирми нема шансе да инспекција пронађе неприојављеног раднике, радника коме се не уплаћују доприноси, радницу која је због трудноће отпуштена, итд. итд. Код већине приватника ово је пракса а реткост да пронађеш радника који све то има обезбеђено.
Државне фирме се не баве преварама, типа стотину фирми ћерки, ћерке које се налазе у Србији, Хрватској, Македонији, на неким острвима, итд. Тај каишарско лоповски сој који је дошао на крилима 05. октобра је плански укинуо Службу друштвеног књиговодства и све пребацио на банке. А ЕУ је хтела да оформи СДК јер је то вид организације који је обезбеђивао најтеже избегавање плаћања пореза, малверзације и задуживање фирми ако им је рачун био ''0''. И тада је у ЕУ победио тајкунски лоби и она није формирала овакав систем пословања. Зато је Динкић међу првим мерама укинуо СДК и створио елдорадо за лоповлук. Да ли неко данас поставља питање шта је са имовином СДК која је вредела сигурно преко 2 милијарди евра. Где је та имовина?

Србија је у ситуацији таквој каква је. До тога су довеле власти од 2001. до данас. Како објаснити да је из државног буџета тато страној компанији много новца, по било ком основу. Како се може народни новац из буџета давати приватној фирми за свако радно место. То су све смицалице и облици пљачкања народа.

Како ја видим излаз. Онако најуопштеније. То не називам ни социјализмом, ни капитализмом већ једино могућим путем да се извучемо:
У свим државним органима и установама које се финансирају из буџета, под хитно увести на период за 5 година јединствену скалу плата:
Висока стручна спрема од 100000,00 до 160000,00 у зависности од специјализација и звања. Тако би лекар почетник имао 100000, професор у школи почетник 100000,00, судија почетник 100000,00, горила почетник који чува политичке битанге 100000,00 динара, инжењер почетник у јавном предузећу 100000,00, и тако даље.
Виша стручна спрема 80000,00 динара без обзира у којој структури ради а да се плаћа из буџета.
Средња стручна спрема 60000,00 динара.
Нижа 50000,00 динара.
Закон да ЈЕДАН човек може бити запослен само на ЈЕДНО мести и може да прима само ЈЕДНУ плату.
Закон да појединац који ради за палту из буџета НЕ МОЖЕ да се бави било каквим приватним или додатним бизнисом.
Шта ово обезбеђује:
1. Да се одмах искорени неправичност код запослених у буџетским установама и државним и јавним предузећима.
2. Да се буџет растерети, да добија прилив од профита јавних и државних предузећа, да нестане буџетска рупа и да се плате и пензије не смањују. Све то се постиже а рупа у буџету гаси. Изгледа нереално, али је истинито. Како? Па само од плата запошљених у ЕПС, Телеком, НБС, Контроли летења, Агенцијама, судству, већини факултета, појединим институтима, на десетинама хиљада измишљених пројеката, итд. итд. уштедело би се да сви оштећени примају плате по наведним разредима и да у буџету остане брдо пара!
Овако осмишљена стратегија на 5 година би омогућила да успешно вратимо дугове који пристижу, обезбедимо да сви подједнако то истрпе и изнесу, да смањимо учешће дуга у друштвеном приходу.
одмах би обезбедило бар 50000 нових радних места што није занемарујуће у овој ситуацији.

А кад прође 5 година?
Који су то разлози да судија има 400000,00 динара плату а професор 45000,00. Судији тешко јер суди, а професору лако да се бори са стотинама ученика, на сваком часу њих 25 до 30. И по ком основу је пресуда важнија од давања знања? Или је лечење важније од давања знања. Или пресуда од лечења и тако у круг!
Или да инжењер у државном и јавном предузећу има 200000,00 а професор 45000,00 или хирург 70000,00 динара.
Али како дебелог професионалног политичара Дачића свести на плату од 130000,00 кад његова жена толико месечно троши на одржавање изгледа. како плавуше водитељке на РТС и остали клан свести на плату од 100000,00 када све фуксе имају некакве ''власничке'' емисије и склапају уговоре на милионске вредности.

Наравно да ми не можемо да copy paste ни Јапанце ни Јужне Кореанце ни Сингапурце ни Тајванце ни деголистичку Француску ни послератну дирижистичку Финску, али немој ми сада само рећи да се неке њихове идеје (или већина идеја) не може применити и код нас.

Ниси ме разумео. Српски радник (не сваки) има 10 дана нерадних годишње због празника. Јапански 16!
Није тачно да јапански радник не користи ГО, и те како користи до задњег секунда.
Не може Србија да тражи спас у стварању некаквих великих компанија. А то да ће нека велика светска компанија преселити своју производњу у Србију је исто што и одлазак човека на сам крај свемира да види како он изгледа.

Иначе, ја лично сматрам да је баш због тога што ми нисмо Азијати нека доза умерене социјалдемократије неопходна. Наглашавам ово „умерене“...

Мене не интересује како ће то назвати умишљене главе које се баве теоријом друштва. Нека они пишу али онако како сам рекао једино можемо да изађемо из овог срања без даљњег задуживања и коначног пропадања.

Само један пример:
Стотине хиљада хектара необрађено. Вуцибатине и страни плаћеници, од председника владе до свих министара, се боре ко ће више хектара да обезбеди свом пријатељу из иностранства.
А замисли ово: држава да сељацима бесплатно земљиште на годину дана, али зато каже ти ћеш засадити или посејати то и то. па му држава да семе, ђубриво, орање, хемију и све што треба. Значи сељак само улаже рад и ништа више. Држава му откупи по откупној цени и то сељакова зарада. Држава пласира робу на страно тржиште или у прераду и за годину дана врати сав новац и оствари профит. Али за ово треба патриотизам, љубав према свом народу и својој отаџбини а не према свом десном џепу.

[Lurking]

ПС. Нисмо ни Енглези ни Американци па се наши политичари, што јавно што тајно, ложе на неолиберализам, је ли тако? А што се тиче субвенција па и западњаци су деценијама на овај или онај начин субвенционисали своју индустрију, није ваљда да неко мисли да се до статуса индустријске силе стиже тек тако?

Какав неолиберализам и идеологија, ако се на нешто локални политичари ложе, онда се ложе на власт и гласове, није битно шта ће нека индустрија да производи, битно је за кога ће радници и синдикати да гласају и колико сам ја (и странка) ту добар.

Него кад већ помињеш Кореју, између трећине и половине њихове укупне економије је у рукама две-три породице (Samsung, Hyundai, LG) којe су ненормално богате и које практично држе у џепу сваку владу, док обични људи ринтају на смрт. Мало карикирам, али није далеко.

[origin]

Држава на првом месту треба да реорганизује и уложи у образнови систем , јер већина кадрова које сада он производи не одговарају потребама ни домаћег ни глобалног тржишта. Због тога се у огромној већини огласа и код нас траже људи са најмање две године радног стажа јер је већина после школе не способна да се укључи у радне токове.
Без довољне концентрације квалитетних кадрова у свим областима , било које друштво је осуђено на пропаст а тек је било која прича о разним моделима економског развоја и идеологијама излишна.

[djoka]

Држава на првом месту треба да реорганизује и уложи у образнови систем , јер већина кадрова које сада он производи не одговарају потребама ни домаћег ни глобалног тржишта. Због тога се у огромној већини огласа и код нас траже људи са најмање две године радног стажа јер је већина после школе не способна да се укључи у радне токове.
Без довољне концентрације квалитетних кадрова у свим областима , било које друштво је осуђено на пропаст а тек је било која прича о разним моделима економског развоја и идеологијама излишна.

Слажем се са овим али за то је потребно 10 до 15 година јер се систем квари ево најмање 15 година. Зато сам изнео свој став јер је неопходно одмах зауставити понор и правилније поделити што се има.

[origin]

Нема шта да се дели све је већ скоро покрадено зато се и покушава продати шта је још остало.
Ми смо овде где смо јер нам је друштво од 1945-те постављено на погрешним основама. Овде што си већи хоштаплер и што више лажеш и крадеш то си на вишој позицији , моћнији си и богатији. Да слични трендови су и у остатку света али у овој дискусији смо ми глава тема и то не оправдава што се и код нас исто десило.
Иначе још један разлог зашто је дискусија излишна је и зато што смо окупирани , нама владе састављају стране амбасаде тако да није као да ми имамо слободну вољу одлучивања о нашем будућем правцу развоја.Маневарски простор наших политичара је ограничен:
1.Расположењем у јавном мнењу.
2.Интересима страних амбасада.
3.Интересима домаћих тајкуна
4.Подршком у својој странци.

[Контраш]

Добра тема. Слажем се са Републиканцем у већини предлога. Постоји само једна цака - да би могао слободно и плански да развијаш сопствену државу, по примеру рецимо Јужне Кореје, мораш да будеш истински независан и суверен на целој својој територији.

Или бар у случају Јужне Кореје, да имаш моћног заштитника.

Тако да не мислим да је проблем само у нашем унутрашњем моделу, нисмо ми ни глупи ни неспособни као народ, него смо под окупацијом, спољни окупациони фактор свесно и намерно одржава стање организованог хаоса у коме само најгори и најпокваренији могу да испливају. Поштени људи се држе подаље.

Што се тиче самог неолиберализма, његова суштина је дакле глобализација, односно уништавање националних држава, стварање унификованог света мешанаца свих народа, раса, култура и религија, дакле људи без идентитета, предака, историје и традиције, који ће тако искорењени бити лак плен глобалног капитала, јербо неће имати духовну основу на коју се могу ослонити.

Капиталистичка трка је завршена - крупни капитал је победио, заборавите бесмислена лапрдања о националним државама малог и средњег капитала, тим анахроним и заосталим идејама раног либерализма се сигурно нећемо одупрети силама глобалног капитала.

Капитализам је постао ДЕСТРУКТИВАН поредак, то је његова суштина, он више није само фаза у развоју друштва ка нечему бољем, он се не може поправити. Оног тренутка када је Америка вратила свет из државног капитализма у (нео) либерализам, точак историје је немилосрдно кренуо у супротном правцу. А где ће се завршити ко то зна... можда чак у неофеудализму, не бих се зачудио, нарочито с обзиром на планове о "златној милијарди", на све већу неравноправност и неједнакост међу људима.

Шта је онда излаз?

Маркс је сматрао да ће револуционарна, самосвесна радничка класа у најразвијенијим индустријским земљама Запада оборити буржоазију са власти, створити социјалистичко друштво а затим и комунизам као хепиенд историје.

Зашто се то није десило? Па једноставно, на Западу више нема радничке класе, нема индустрије. Пренета је у земље јефтине радне снаге из трећег света. Запад је постао декадентно и реакционарно друштво крупних капиталиста који су власници свега, и њихових ситнобуржујских намештеника којима је ширење дупета по канцеларији и обављање административних послова (хефталица-спајалица) највиши домет интелектуалне афирмације.

А пошто приглупи ситнобуржуј оптерећен својим горенаведеним менталитетом не може да замисли ништа боље од капитализма, а и елитистички се гнуша производње, радништва као и мануелних послова, онда није у стању ни да разуме где је проблем савременог капиталистичког поретка, и зашто он све више сиромаши а велекапиталиста све више богати. Па нам као алтернативу неолиберализму уваљује либерализам раног 19-ог века и бајке о малом и средњем капиталу.

Запад је очигледно у кризи, читав Запад је у процесу опадања и пропадања. Закон ентропије, шта ја знам. Али то је очигледно. Неће међутим пропасти преко ноћи, зато је на нама да тај период некако преживимо и евентуално помогнемо у тој пропасти Запада. Па кад се у будућности силе запада маргинализују, да видимо какав ћемо свет и на каквим основама стварати. Не верујем да ће то наше генерације доживети додуше.

Мао Це Тунг је сматрао да револуционарни потенцијал носе само радне масе земаља трећег света и да оне представљају прави пролетаријат. Радништво земаља првог света је купљено стандардом који им обезбеђује империјалистичка политика сопствених земаља, јер је тај стандард нереалан и не заснива се на реалној производњи и размени добара на светском нивоу. Ето можда и ту треба тражити одговор.

[Republikanac]

Него кад већ помињеш Кореју, између трећине и половине њихове укупне економије је у рукама две-три породице (Samsung, Hyundai, LG) којe су ненормално богате и које практично држе у џепу сваку владу, док обични људи ринтају на смрт. Мало карикирам, али није далеко.

Не познајеш баш добро јужнокорејску историју. У периоду интензивног развоја Ј.Кореје (1960-1980) нису богате породице биле те које су диктирале економску политику државе већ обратно – држава је богатим породицама диктирала шта ће се и како радити. Богате породице су имале два избора, или да пристану на државно руковођење индустријализацијом и модернизацијом (у ком случају би следили кредити, бенефиције, субвенције, државна техничка помоћ итд.) или да се склоне у страну и полако изумру. Јужну Кореју је тих година економског чуда предводила патриотска елита која је економски развој схватила као услов опстанка и никакве богате породице на ту политику нису могле да утичу.

Иначе и код нас има богатих породица па немамо ни Самсунг ни Хјундаи ни Даеву ни ЛГ ни ништа слично. А претпостављам да се нико не би бунио када би имали барем део тога. Исто тако мислим да би се наши људи радо мењали са Јужним Кореанцима „који ринтају на смрт“ и њиховим стандардом...

Но да не буде забуне, овде није тема Јужна Кореја (о којој је чак и некадашњи идеолог СПС-а Михајло Марковић говорио похвално). Овде је тема „Алтернативе неолиберализму“. Сви примери које сам наводио (Ј. Кореја, Тајван, Сингапур, Јапан, деголистичка Француска, послератна Финска чији је систем онда прилично личио на каснији „азијски модел“) имају за сврху само две ствари: да покажу да алтернатива неолиберализму постоји и да је тзв. „државни или дирижистички капитализам“ по својим резултатима супериорнији од англо-саксонског неолибералног модела. Сасвим је јасно да ми не можемо да до најситнијег детаља прекопирамо ни Де Голов „дирижизам“ ни јапанску или јужнокорејску „развојну државу“. Али оно што можемо јесте да видимо шта је то што је у тим системима било позитивно а шта је то где се грешило и да сходно томе извучемо одређене поуке. Очигледно је да је тај државно-плански капитализам данас једина кредибилна алтернатива неолибералном англо-саксонском „предаторском“ капитализму осим наравно уколико неко не мисли да спас лежи у нечему што би личило на венецуелански систем...

Добро, слажем се и са Оригином и са Контрашом да се до неке пост-досманлијске анти-неолибералне алтернативе не може доћи у случају окупације земље. Све док ЕУ, САД, ММФ и Бог те пита ко све још на власти у Србији имају своје марионете не може бити ни неке истинске алтернативе. Стога је услов број један, патриотска елита на власти. Елита која ће рецимо схватити да су данас у Србији два примарна задатка економска и демографска обнова (о овоме другом нећемо сада). Елита која ће на прво место ставити интересе државе коју води. И коначно: елита која ће ту државу ставити у функцију развоја а не само медијске репресије и политичког сплеткарења као што је до сада био случај. Да ли ће и када нека таква елита доћи на власт и да ли она у Србији уопште и постоји није наравно тема овог поста, за то овде постоје други подфоруми.

Контраш каже да је „државни капитализам“ могућ само уколико се стане иза „моћног заштитника“. Ја лично се не слажем са тим али хајде да пођемо од претпоставке да је то тачно, да је рецимо малима и неразвијенима заиста потребан моћни заштитник. Међутим чак и кад се такав заштитник нађе ту није крај проблема. Моћни заштитници баш зато што су моћни и баш зато што су заштитници воле и да намећу своје идеје у погледу развоја својих штићеника. А врло често су такве идеје погрешне и противне националним интересима и уколико на власти заиста није оно што ја зовем патриотском елитом која ће бити у стању да чак и моћном заштитнику каже „не“ дотична заштита може да се током времена претвори у праву ноћну мору. И ту је рецимо поучан пример Јужне Кореје: након корејског рата „моћни заштитник“ САД наменио је Јужној Кореји судбину аграрне земље са неком евентуалном лаком индустријом (Ј. Кореја је након рата била испод нивоа многих афричких земаља). Међутим генерал Парк (дошао на власт 1961 убијен 1979), који је био тврдокорни националиста, се није слагао са тим идејама и сматрао је да Ј.Кореја треба да се индустријализује и економски успостави једнакост са најразвијенијим земљама света. Пошто је то било могуће само са јаком државном интервенцијом креирана је Агенција за планирање привреде (од које су у Ј.Кореји били моћнији једино председник и Бог Отац) и кренуло се са чувеним петогодишњим привредним плановима. Американци су се наравно одмах намрштили и нису се либили да то своје неслагање патриотском генералу и саопште: каква к.... јака држава, какви петогодишњи планови, то су глупости, грмели су Јенкији којима је све то мало смрдело на делимично копирање совјетског модела. Генерал Парк (који је иначе у младости симпатисао комунисте) се није обазирао на негодовање „моћног заштитника“ и процес индустријализације под руководећом улогом државе је настављен. Потом је почетком седамдесетих јужнокорејско патриотско руководство одлучило да је време за нову фазу развоја: донешен је петогодишњи план који је предвиђао масовна улагања у тешку и аутомобилску индустрију,електронику, петрохемију, бродоградњу. Јенкији су то сместа оценили као глупости а било је и мишљења да ће масовна улагања у дотичне секторе довести до хиперинфлације и банкрота јужнокорејске привреде. Било је и оних Јенкија који су одмах потрчали у Сеул да саветују јужнокорејско руководство да се окане ћорава посла јер – каква електроника, какви аутомобили, каква бродограња, има ко се у свету тиме бави, све је то исувише компликовано и прескупо, Ј.Кореја треба да се фокусира на производњу текстила и перика (у производњи перика некад су Јужнокореанци имали примат у свету) и неће бити проблема. Но, патриотска елита није хтела ни да чује и била је пошто-пото решена да од своје земље направи индустријску велесилу. Онда су Јенкији почели да се буне како је јужнокорејско руководство превише националистичко и почели са притисцима у смислу отварања јужнокорејског тржишта за стране инвестиције како оне у продуктивном тако и у финансијском сектору (видевши да је индустријализација незаустављива хтели су наравно део колача а и контролу над читавим процесом) али су и ту налетели на тврдо „не“ генерала Парка. Генерал наравно није јенкијевском капиталу залупио врата зато што их је мрзео већ зато што је веровао у две ствари: да би процес индустријализације био успешан Ј.Кореја мора у потпуности да га контролише те је због тога боље избећи долазак страних мултинационала. И да би процес био успешан Ј. Кореја мора у потпуности да контролише свој финансијски сектор те се због тога, до даљњег, затварају врата страним банкама (напомена: Сингапур је ишао обрнутим путем, масовно је привлачио страни капитал додуше плански а не стихијски као ми и такође се успешно развио тако да та прича „шта је боље, страни капитал или не“ има две верзије, обе успешне). Ко је победио у тој „борби идеја“ јенкијевски неолиберали или јужнокорејски „етатисти“ данас врло добро знамо.

Дакле, прва поента: џаба ти „моћни заштитник“ ако му ниси у стању понекад рећи „не“.

Друга поента: ради све супротно од онога што ти саветују Англо-Саксонци и нећеш погрешити.

Трећа поента: нема истинске економске независности без великих националних компанија (државних или приватних, то сад није битно). Искључиво фокусирање на мала и средња предузећа значи и продужетак колонијалне зависности од великих и високоразвијених а то је ваљда нешто против чега би требали да буду сви националисти (и радикални и умерени)...

[Lurking]

Не познајеш баш добро јужнокорејску историју. У периоду интензивног развоја Ј.Кореје (1960-1980) нису богате породице биле те које су диктирале економску политику државе већ обратно – држава је богатим породицама диктирала шта ће се и како радити. Богате породице су имале два избора, или да пристану на државно руковођење индустријализацијом и модернизацијом (у ком случају би следили кредити, бенефиције, субвенције, државна техничка помоћ итд.) или да се склоне у страну и полако изумру. Јужну Кореју је тих година економског чуда предводила патриотска елита која је економски развој схватила као услов опстанка и никакве богате породице на ту политику нису могле да утичу.

Причам како је данас, не како је било некад. Претходни председник Кореје (Lee Myung-bak) је целу каријеру провео у Hyundai групи и био њен председник и генерални директор. Из његове странке је иначе и садашњи председник, као и парламентарна већина. Али добро, заиста нису они тема.

Чини ми се да смо ми завршили с нашим великим, националним компанијама, без обзира колико нам се то свиђало, Застава никад неће бити ни Hyundai ни Škoda, тај воз је давно отишао из станице. Мислим да нам остаје само да испетљамо што боље можемо од овог што имамо, тј. док још и то имамо.

[origin]

Само једно питање о каквом неолиберализму се говори када држава код нас и даље чини више од 50% економије?

[roadrunner]

Ma da..ko bi drugi..Republikanac umotao stara fašistička rešenja u samo malo drugačiju terminologiju

Forsiranje najkrupnijih kapitalista (i logika, šta ima da glasa tamo neka čistačica, ili radnik), je glavna odlika fašizma. To je upravo to

I naravno, hvaljenje azijatskih oblika fašizma, SIngapur, Koreja, Japan i Tajvan, sve fašistički režimi. Mali je problem samo što je njihov "neverovatan uspeh" vezan za njihovu geostratešku poziciju, prvog prstena oko Kine (SIngapur nije prvi prsten, ali pored njega kroz moreuz prolazi 80% svetske i kineske trgovine...a pored strateškog efekta, to je veoma profitabilno..)

Ukratko, Srbija nije Singapur, i nema ni približno takvu stratešku poziciju ( što li je Singapur bio najveća tvrdjava i baza imperijalne Britanije u celoj istočnij polovini carstva...nije sigurno zbog sira čeba i vojne muzike

Niti smo mi Azijati, niti uopšte treba gledati na tu stranu za rešenja

Naša rešenja su specijalizivana proizvodnja za male tržišne niše, gde možemo da pariramo masovnim proizvodjačima

Na pr jedan moj prijatelj ne može da napravi mušica za mušičarenje kolko može da proda Švabama, Švajcarcima (ručno pravljene, naravno), jedan pravi kvalitetnu rakiju, jedna poznanik gaji organski borovnice koje su kod nas najbolje na svetu, zatim neki drugi su mi softveraši i slično da ne nabrajam