Има људи у Србији који мисле да је излаз из садашње социјално-економске кризе (боље рећи суноврата) копирање популизма грчке Сиризе и шпанског Подемос. Ја лично сам против тога. Не верујем у чаробне штапиће а још мање у политику административног дизања стандарда којима су леви популисти иначе врло склони (лако је административним одлукама дизати плате и пензије, оно што је тешко је тај ниво после одржати и то без инфлације). Не верујем ни у одбојност према крупном капиталу. Ко мисли да се једна земља може развити само захваљујући малим и средњим предузећима је или наиван или идеолошки заслепљен. Мала и средња предузећа су потребна свакој економији али (и то знају сви националисти и они радикални и они умерени) моћ и снага економије једне државе почивају на великим „националним шампионима“ (мега корпорацијама способним да се носе са страним мултинационалама). Знао је то Де Гол, знају то данас и Кинези, о Јапанцима и да не причам.
Дакле, те приче „повећаћемо плате, пензије и социјалне бенефиције административним декретом а крупном капиталу хебати матер“ су најобичније заваравање и бацање прашине у очи. Ко у Србији о таквој политици сања тај Србији не мисли добро.
Шта је онда решење, запитаће се неко? Наставак неолибералне политике која је Србију (а и многе друге земље) довела до просјачког штапа? Пристајање на вечно мале плате и пензије и на мизерне бенефиције? Мирно гледање како се неко енормно богати док већина народа нема ни за основне животне потребе?
Не, наравно да то није решење. Алтернатива садашњем неолибералном капитализму је исто тако капитализам али развојни и продуктивни.
Као прво треба једном заувек рашчистити са социјализмом. Социјализам је у Србији а и у свету упокојен крајем осамдесетих и почетком деведесетих и више се вратити неће (у Србији је званично упокојен септембра 1990-е када је у Устав унешен члан који „гарантује равноправност свим облицима својине“). То наравно не значи да у социјализму није било и неких добрих ствари и да се те ствари не могу и данас користити. Рецимо, државна изградња стамбених објеката, јак здравствени и образовни систем, државна контрола над стратешким ресурсима, планирање привреде итд. Али социјализам као систем где не постоји приватни капитал и где чистачице гласају о важним пословним пројектима је заувек отишао у прошлост.
Као друго требамо бити начисто с тиме шта је суштина неолибералног пројекта и зашто је он погубан. Сви се данас мање-више слажу да је суштина неолиберализма потискивање државе и то на свим фронтовима. У неолибералним системима држава не само да не сме да планира економски развој него не сме ни на који други начин да интервенише и тако омета „тржишну утакмицу“. Такође забрањене су субвенције предузећима, селективна индустријска политика и свака врста протекционизма док финансијски сектор има предност над продуктивним. Можемо само да замислимо где би данас били Јапан или Јужна Кореја да су се држали тих неолибералних начела, да рецимо нису субвенционисали своје потенцијално успешне индустријске гране, да нису практиковали селеткивни протекционизам, да су одбили спроводити оно што се на Западу зове „индустријска политика“ и што укључује и добру дозу државног планирања (познат је случај петогодишњих привредних планова у Јужној Кореји), да су рецимо привилеговали финансијски а не продуктивни сектор... Били би тамо где су и били педесетих и почетком шездесетих, на нивоу афричких држава.
Неолиберализам као што сам већ и рекао забрањује скоро сваку државну интервенцију у привреди и то му је једна од основних мана. „Држава не сме да утиче на тржиште“, грме неолиберали. На Тајвану на сву срећу нису никад поверовали у ту мантру па је негде почетком шездесетих један министар рекао (и тако се прославио) следеће: „Тамо где нема тржишта држава има дужност да га створи“. Нема дакле пасивног чекања да се тржиште створи спонтано, захваљујући „добрим пословним условима“, нема чекања да ствари падну с неба и да се десе саме од себе. Држава је активни играч, она планира и ако треба активно учествује, тамо где код приватног капитала влада пасивност држава је та која покреће акцију, негде стимулише, негде награђује, негде кажњава а негде богами и приморава (не у оном совјетском смислу наравно већ далеко суптилнијим методама). Јапанска држава је нпр. деценијама манипулисала тржиште (што је анатема код неолиберала) тако што је помагала и штитила успешне и потенцијално успешне док је „кажњавала“ неуспешне и оне за које је процењивала да не доприносе националним интересима. Слично је било и у Јужној Кореји ( а и једни и други су делимично копирали методе деголистичког економског дирижизма).
Неолиберализам такође сматра да држава не сме да поседује никаква предузећа и да све (или скоро све) треба да буде у рукама приватника. Сингапурци ту теорију никада нису купили па и дан-данас већина БДП-а долази од стране фирми која су или у већинском државном власништву или у њима држава поседује одређени број акција. Сингапурски „Темасек Холдинг“ је један од највећих инвестиционих фондова света и под контролом је државе (у њега улазе све фирме са државном партиципацијом). На Тајвану су све до недавно (а и данас добрим делом) мотори развоја биле државне компаније. У Јужној Кореји железара POSCO је годинама била међу највећим и најпрофитабилнијим железарама света (недавно је приватизована јер су нажалост и у Јужној Кореји неолиберали дошли на власт). Итд, итд. Да су се ове земље држале строгих неолибералних начела о „неефикасности државне својине“ вероватно би и данас биле у стању некакве економске колонијалне зависности.
Е кад дакле рашчистимо са суштином неолиберализма (а она не лежи као што смо видели само у резању радничких и социјалних права како то мисли радикална левица) онда можемо да тражимо алтернативе. По мени као што сам већ и рекао једина реална алтернатива је развојни и продуктивни капитализам базиран на позитивним искуствима француског и финског послератног економског дирижизма као и азијске „развојне државе“ (Јапан, Јужна Кореја, Сингапур али и данашња Кина). Неки то још зову и „државни капитализам“ неки и „мешовита привреда са јаком улогом државе“. А када дође до јачања производње и повећаног развоја рашће и плате, пензије и социјалне бенефиције и тај раст ће бити базиран на реалној снази економије а не на лепим жељама и чаробним штапићима радикалне левице.