Алтернативе неолиберализму

[Republikanac]

Има људи у Србији који мисле да је излаз из садашње социјално-економске кризе (боље рећи суноврата) копирање популизма грчке Сиризе и шпанског Подемос. Ја лично сам против тога. Не верујем у чаробне штапиће а још мање у политику административног дизања стандарда којима су леви популисти иначе врло склони (лако је административним одлукама дизати плате и пензије, оно што је тешко је тај ниво после одржати и то без инфлације). Не верујем ни у одбојност према крупном капиталу. Ко мисли да се једна земља може развити само захваљујући малим и средњим предузећима је или наиван или идеолошки заслепљен. Мала и средња предузећа су потребна свакој економији али (и то знају сви националисти и они радикални и они умерени) моћ и снага економије једне државе почивају на великим „националним шампионима“ (мега корпорацијама способним да се носе са страним мултинационалама). Знао је то Де Гол, знају то данас и Кинези, о Јапанцима и да не причам.

Дакле, те приче „повећаћемо плате, пензије и социјалне бенефиције административним декретом а крупном капиталу хебати матер“ су најобичније заваравање и бацање прашине у очи. Ко у Србији о таквој политици сања тај Србији не мисли добро.

Шта је онда решење, запитаће се неко? Наставак неолибералне политике која је Србију (а и многе друге земље) довела до просјачког штапа? Пристајање на вечно мале плате и пензије и на мизерне бенефиције? Мирно гледање како се неко енормно богати док већина народа нема ни за основне животне потребе?

Не, наравно да то није решење. Алтернатива садашњем неолибералном капитализму је исто тако капитализам али развојни и продуктивни.

Као прво треба једном заувек рашчистити са социјализмом. Социјализам је у Србији а и у свету упокојен крајем осамдесетих и почетком деведесетих и више се вратити неће (у Србији је званично упокојен септембра 1990-е када је у Устав унешен члан који „гарантује равноправност свим облицима својине“). То наравно не значи да у социјализму није било и неких добрих ствари и да се те ствари не могу и данас користити. Рецимо, државна изградња стамбених објеката, јак здравствени и образовни систем, државна контрола над стратешким ресурсима, планирање привреде итд. Али социјализам као систем где не постоји приватни капитал и где чистачице гласају о важним пословним пројектима је заувек отишао у прошлост.

Као друго требамо бити начисто с тиме шта је суштина неолибералног пројекта и зашто је он погубан. Сви се данас мање-више слажу да је суштина неолиберализма потискивање државе и то на свим фронтовима. У неолибералним системима држава не само да не сме да планира економски развој него не сме ни на који други начин да интервенише и тако омета „тржишну утакмицу“. Такође забрањене су субвенције предузећима, селективна индустријска политика и свака врста протекционизма док финансијски сектор има предност над продуктивним. Можемо само да замислимо где би данас били Јапан или Јужна Кореја да су се држали тих неолибералних начела, да рецимо нису субвенционисали своје потенцијално успешне индустријске гране, да нису практиковали селеткивни протекционизам, да су одбили спроводити оно што се на Западу зове „индустријска политика“ и што укључује и добру дозу државног планирања (познат је случај петогодишњих привредних планова у Јужној Кореји), да су рецимо привилеговали финансијски а не продуктивни сектор... Били би тамо где су и били педесетих и почетком шездесетих, на нивоу афричких држава.

Неолиберализам као што сам већ и рекао забрањује скоро сваку државну интервенцију у привреди и то му је једна од основних мана. „Држава не сме да утиче на тржиште“, грме неолиберали. На Тајвану на сву срећу нису никад поверовали у ту мантру па је негде почетком шездесетих један министар рекао (и тако се прославио) следеће: „Тамо где нема тржишта држава има дужност да га створи“. Нема дакле пасивног чекања да се тржиште створи спонтано, захваљујући „добрим пословним условима“, нема чекања да ствари падну с неба и да се десе саме од себе. Држава је активни играч, она планира и ако треба активно учествује, тамо где код приватног капитала влада пасивност држава је та која покреће акцију, негде стимулише, негде награђује, негде кажњава а негде богами и приморава (не у оном совјетском смислу наравно већ далеко суптилнијим методама). Јапанска држава је нпр. деценијама манипулисала тржиште (што је анатема код неолиберала) тако што је помагала и штитила успешне и потенцијално успешне док је „кажњавала“ неуспешне и оне за које је процењивала да не доприносе националним интересима. Слично је било и у Јужној Кореји ( а и једни и други су делимично копирали методе деголистичког економског дирижизма).

Неолиберализам такође сматра да држава не сме да поседује никаква предузећа и да све (или скоро све) треба да буде у рукама приватника. Сингапурци ту теорију никада нису купили па и дан-данас већина БДП-а долази од стране фирми која су или у већинском државном власништву или у њима држава поседује одређени број акција. Сингапурски „Темасек Холдинг“ је један од највећих инвестиционих фондова света и под контролом је државе (у њега улазе све фирме са државном партиципацијом). На Тајвану су све до недавно (а и данас добрим делом) мотори развоја биле државне компаније. У Јужној Кореји железара POSCO је годинама била међу највећим и најпрофитабилнијим железарама света (недавно је приватизована јер су нажалост и у Јужној Кореји неолиберали дошли на власт). Итд, итд. Да су се ове земље држале строгих неолибералних начела о „неефикасности државне својине“ вероватно би и данас биле у стању некакве економске колонијалне зависности.

Е кад дакле рашчистимо са суштином неолиберализма (а она не лежи као што смо видели само у резању радничких и социјалних права како то мисли радикална левица) онда можемо да тражимо алтернативе. По мени као што сам већ и рекао једина реална алтернатива је развојни и продуктивни капитализам базиран на позитивним искуствима француског и финског послератног економског дирижизма као и азијске „развојне државе“ (Јапан, Јужна Кореја, Сингапур али и данашња Кина). Неки то још зову и „државни капитализам“ неки и „мешовита привреда са јаком улогом државе“. А када дође до јачања производње и повећаног развоја рашће и плате, пензије и социјалне бенефиције и тај раст ће бити базиран на реалној снази економије а не на лепим жељама и чаробним штапићима радикалне левице.

[djoka]

Твој текст има добрих места али има и таквих изјава да је глупо расправљати са тобом.
Бисер ти је оно ''чистачице'' одлучивале о стратегијским'' п'ројектима. То је лажна парола као оне: ''Срби су лењи и само празнују'', Јапанце не можеш натерати да користе више од 15 дана од годишњег.
Не може се озбиљно расправљати када користиш овакве неболузне и лажне тврдње исфАБРИКОВАНЕ У ПРОПАГАНДОЈ КУХИЊИ цие и ми 6.

[Republikanac]

Хвала на комплиментима…

Нисам рекао да су чистачице одлучивале него „гласале“. То се звало „Збор радних људи“ или тако нешто. У сваком случају губљење времена.

Наравно да ми не можемо да copy paste ни Јапанце ни Јужне Кореанце ни Сингапурце ни Тајванце ни деголистичку Француску ни послератну дирижистичку Финску, али немој ми сада само рећи да се неке њихове идеје (или већина идеја) не може применити и код нас. Иначе, ја лично сматрам да је баш због тога што ми нисмо Азијати нека доза умерене социјалдемократије неопходна. Наглашавам ово „умерене“...

Иначе, ако ми ишта иде на к.... то су типови који мисле да је „све изгубљено“ јер ето „ми нисмо Јапанци или ови или они“ па нам стога нема друге него предати се судбини. Ништа горе од тих дефетистичких пресеравања. Стога мала напомена: овде је тема „Алтернативе неолиберализму“, моја алтернатива је „развојна држава“ („продуктивни и развојни капитализам“, „економски дирижизам“, „државни капитализам“, „мешовита привреда са јаком улогом државе“ можеш то звати како хоћеш) а ти ако имаш неку другу слободно напиши, ја ћу радо прочитати...

[Lurking]

Ми нисмо Јапанци. А што се тиче тога како изгледа код нас кад држава развија тржиште и субвенционише, погледај под Динкић и Национални инвестициони план на пример, колико је потрошено и какви су резултати.

[Republikanac]

[djoka]

[Lurking]

[origin]

Држава на првом месту треба да реорганизује и уложи у образнови систем , јер већина кадрова које сада он производи не одговарају потребама ни домаћег ни глобалног тржишта. Због тога се у огромној већини огласа и код нас траже људи са најмање две године радног стажа јер је већина после школе не способна да се укључи у радне токове.
Без довољне концентрације квалитетних кадрова у свим областима , било које друштво је осуђено на пропаст а тек је било која прича о разним моделима економског развоја и идеологијама излишна.

[djoka]

[origin]

Нема шта да се дели све је већ скоро покрадено зато се и покушава продати шта је још остало.
Ми смо овде где смо јер нам је друштво од 1945-те постављено на погрешним основама. Овде што си већи хоштаплер и што више лажеш и крадеш то си на вишој позицији , моћнији си и богатији. Да слични трендови су и у остатку света али у овој дискусији смо ми глава тема и то не оправдава што се и код нас исто десило.
Иначе још један разлог зашто је дискусија излишна је и зато што смо окупирани , нама владе састављају стране амбасаде тако да није као да ми имамо слободну вољу одлучивања о нашем будућем правцу развоја.Маневарски простор наших политичара је ограничен:
1.Расположењем у јавном мнењу.
2.Интересима страних амбасада.
3.Интересима домаћих тајкуна
4.Подршком у својој странци.

[Контраш]

Добра тема. Слажем се са Републиканцем у већини предлога. Постоји само једна цака - да би могао слободно и плански да развијаш сопствену државу, по примеру рецимо Јужне Кореје, мораш да будеш истински независан и суверен на целој својој територији.

Или бар у случају Јужне Кореје, да имаш моћног заштитника.

Тако да не мислим да је проблем само у нашем унутрашњем моделу, нисмо ми ни глупи ни неспособни као народ, него смо под окупацијом, спољни окупациони фактор свесно и намерно одржава стање организованог хаоса у коме само најгори и најпокваренији могу да испливају. Поштени људи се држе подаље.

Што се тиче самог неолиберализма, његова суштина је дакле глобализација, односно уништавање националних држава, стварање унификованог света мешанаца свих народа, раса, култура и религија, дакле људи без идентитета, предака, историје и традиције, који ће тако искорењени бити лак плен глобалног капитала, јербо неће имати духовну основу на коју се могу ослонити.

Капиталистичка трка је завршена - крупни капитал је победио, заборавите бесмислена лапрдања о националним државама малог и средњег капитала, тим анахроним и заосталим идејама раног либерализма се сигурно нећемо одупрети силама глобалног капитала.

Капитализам је постао ДЕСТРУКТИВАН поредак, то је његова суштина, он више није само фаза у развоју друштва ка нечему бољем, он се не може поправити. Оног тренутка када је Америка вратила свет из државног капитализма у (нео) либерализам, точак историје је немилосрдно кренуо у супротном правцу. А где ће се завршити ко то зна... можда чак у неофеудализму, не бих се зачудио, нарочито с обзиром на планове о "златној милијарди", на све већу неравноправност и неједнакост међу људима.

Шта је онда излаз?

Маркс је сматрао да ће револуционарна, самосвесна радничка класа у најразвијенијим индустријским земљама Запада оборити буржоазију са власти, створити социјалистичко друштво а затим и комунизам као хепиенд историје.

Зашто се то није десило? Па једноставно, на Западу више нема радничке класе, нема индустрије. Пренета је у земље јефтине радне снаге из трећег света. Запад је постао декадентно и реакционарно друштво крупних капиталиста који су власници свега, и њихових ситнобуржујских намештеника којима је ширење дупета по канцеларији и обављање административних послова (хефталица-спајалица) највиши домет интелектуалне афирмације.

А пошто приглупи ситнобуржуј оптерећен својим горенаведеним менталитетом не може да замисли ништа боље од капитализма, а и елитистички се гнуша производње, радништва као и мануелних послова, онда није у стању ни да разуме где је проблем савременог капиталистичког поретка, и зашто он све више сиромаши а велекапиталиста све више богати. Па нам као алтернативу неолиберализму уваљује либерализам раног 19-ог века и бајке о малом и средњем капиталу.

Запад је очигледно у кризи, читав Запад је у процесу опадања и пропадања. Закон ентропије, шта ја знам. Али то је очигледно. Неће међутим пропасти преко ноћи, зато је на нама да тај период некако преживимо и евентуално помогнемо у тој пропасти Запада. Па кад се у будућности силе запада маргинализују, да видимо какав ћемо свет и на каквим основама стварати. Не верујем да ће то наше генерације доживети додуше.

Мао Це Тунг је сматрао да револуционарни потенцијал носе само радне масе земаља трећег света и да оне представљају прави пролетаријат. Радништво земаља првог света је купљено стандардом који им обезбеђује империјалистичка политика сопствених земаља, јер је тај стандард нереалан и не заснива се на реалној производњи и размени добара на светском нивоу. Ето можда и ту треба тражити одговор.

[Republikanac]

[Lurking]

[origin]

Само једно питање о каквом неолиберализму се говори када држава код нас и даље чини више од 50% економије?

[roadrunner]

Ma da..ko bi drugi..Republikanac umotao stara fašistička rešenja u samo malo drugačiju terminologiju

Forsiranje najkrupnijih kapitalista (i logika, šta ima da glasa tamo neka čistačica, ili radnik), je glavna odlika fašizma. To je upravo to

I naravno, hvaljenje azijatskih oblika fašizma, SIngapur, Koreja, Japan i Tajvan, sve fašistički režimi. Mali je problem samo što je njihov "neverovatan uspeh" vezan za njihovu geostratešku poziciju, prvog prstena oko Kine (SIngapur nije prvi prsten, ali pored njega kroz moreuz prolazi 80% svetske i kineske trgovine...a pored strateškog efekta, to je veoma profitabilno..)

Ukratko, Srbija nije Singapur, i nema ni približno takvu stratešku poziciju ( što li je Singapur bio najveća tvrdjava i baza imperijalne Britanije u celoj istočnij polovini carstva...nije sigurno zbog sira čeba i vojne muzike

Niti smo mi Azijati, niti uopšte treba gledati na tu stranu za rešenja

Naša rešenja su specijalizivana proizvodnja za male tržišne niše, gde možemo da pariramo masovnim proizvodjačima

Na pr jedan moj prijatelj ne može da napravi mušica za mušičarenje kolko može da proda Švabama, Švajcarcima (ručno pravljene, naravno), jedan pravi kvalitetnu rakiju, jedna poznanik gaji organski borovnice koje su kod nas najbolje na svetu, zatim neki drugi su mi softveraši i slično da ne nabrajam